Marko Paljić, producent filma Jesen samuraja

-Prilično brzo ste nakon Malog Buda izašli sa novim filmom, recite nam kako je izgledao razvojni put ovog ostvarenja?

Razvoj projekta je počeo još u kombiju na turneji na kojoj smo promovisali Malog Buda. Scenario je ranije postojao, ali u tom kombiju smo odlučili da to bude naš sledeći film, nije baš svakidašnji način. 

-Da li se Petar Strugar ranije bavio karateom, kako su tekle pripreme za tu ulogu?

Nije se bavio ranije borilačkim veštinama, čim smo izašli iz tog kombija on je krenuo da trenira. Prvo smo otišli na DIF kod šefa katedre za borilačke veštine, profesora Jovanovića, i s njim je Strugar počeo da radi karate, a istovremeno je radio na fizičkoj pripremi, trenirao boks, brazilsku điu đicu… Film je snimljen iz dva dela, a on je između snimanja trenirao, više od godinu dana se spremao. 

-Dakle ozbiljno se radilo na pripremama, što se i vidi, film generalno izgleda „svetski“. 

Film izgleda svetski jer smo mi odrasli na svetskim filmovima. Od malih nogu nam je želja da napravimo film koji će izgledati kao neki američki, francuski film. Ja mislim da je to apsolutno moguće, jeste skuplje, ali nije drastično. Sve zavisi od truda autorske ekipe, produkcije, i naravno nešto malo od para. Ja se nadam da mi ovo nije prvi film koji izgleda svetski, moj prvi film je „Čarlston za Ognjenku“ i tamo smo isto postavili jedan uslov- ili će film biti produkciono savršen ili ga neće biti. 

-Poslednjih godina je filmska produkcija kod nas toliko svedena da je srpski film postao skoro žanr za sebe, a ovo je jedan povratak na velika vrata punokrvnog žanrovskog filma. Da li je ovo najava nekog novog trenda?

Žanrovski film je kod nas postojao, mi smo zaboravili filmove koji su se pravili sedamdesetih, osamdesetih, pa čak i devedesetih. Upravo to je bilo bogatstvo našeg filma, što smo za tih par decenija imali filmove koji su bili s jedne strane na visokom umetničkom nivou, a s druge strane filmove koji su bili takozvani repertoarski, žanrovski. Pogledajte recimo krimiće Žike Mitrovića s kraja šezdesetih, to su vesterni! Mi imamo tu tradiciju koju smo u jednom trenutku na žalost zaboravili, jedino od žanrovskog filma što smo pravili su komedije, ali nije samo komedija žanr. Nas su posle Malog Buda svi pritiskali da opet radimo komediju, ali niko ne želi da se bavi jednim žanrom ceo život. Tako da smo ovde pomešali romantičnu komediju i borilački film. Mislim da se žanr vraća na svetskom nivou, Evropa ga je možda zaboravila, ali Amerika nije. Vidi se tendencija poslednjih nekoliko godina da kompanije koje su se bavile isključivo umetničkim filmom i bežale od žanrovskog filma sad počinju da mu se okreću.  

-U jednoj od kritika piše da je ovo „srpski film bez kompleksa“, šta mislite o toj konstataciji?

Ovo je jednostavno srpski film bez kompleksa i srpski stav bez kompleksa. Stalno nas neko ubeđuje da nismo dovoljno dobri, da smo za nešto krivi, stalno moramo za nešto da se izvinjavamo. I to ne samo neki ljudi sa strane, imamo jednu ogromnu dozu autošovinizma, i ja mislim da je to jedan poguban odnos, ne samo prema svojoj državi i naciji, nego prema samom sebi. Tako da ako imamo  film u kome glavni junak nije na dobrom putu, za šta je sam kriv dobrim delom, i koji se posle svih brljotina vraća u svoje malo mesto iz koga je želeo da pobegne, i u tom malom mestu nalazi ljubav i način da ponovo počne da živi, mislim da je to priča o optimizmu. Mnogo toga je do nas, kako mi napravimo svoj život i svoje okruženje, ako ste time zadovoljni živećete u Beogradu sto puta bolje nego u Parizu. Sreća ili nesreća nisu negde drugde, sve to nosimo sa sobom. 

-Film je smešten u Bečej, da li to takođe najava nekog novog trenda decentralizacije?

Nije, taj izraz volimo da upotrebimo kad skupljamo novac, ali mi u ekipi mislimo da Srbija ne živi samo u Beogradu, i ne treba da živi samo u Beogradu. Mislim da je jako loše to što nam se desilo da Beograd prigrabi za sebe sve moguće kriterijume kulture. Provincija je stanje duha, stanje mozga, ona može biti najveća na Dorćolu ili Vračaru, a možete da nađete neke divne ljude u nekom selu pored Sombora, Bečeja… Provincijalni duh je u ljudima, ne u mestima.

-Šta je sledeće u planu, da li je još neka odluka pala u kombiju?

Malo smo se umorili od kombija i kamikaze sistema, sad ćemo da idemo regularnim putem. Spremamo dva filma, jedan je veliki povratnički film Slobodana Šijana, Budi Bog s nama, radi se o vrlo inteligentnoj komediji. Drugi je Čulova iskušenja Danila Bećkovića, nešto što do sad kod nas nije viđeno, to bi trebalo da bude evropsko-američko-koreanska koprodukcija. 

-Muzika je obeležila ovaj film, da li je u planu da izađe i saundtrek?

Marko Kon je napravio neverovatne kompozicije i prerade pesama u stilu osamdesetih. Planiramo da objavimo saundtrek, verovatno će to biti u poznu jesen.